Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE

Draga moja sestro, Jovanka!

                               Možeš li zamisliti kako sam se osjećao kada sam kasno sinoć skošmarnim mislima, skrhan bolom, uzimao papir i olovku da se s Tobom oprostim. Teško da u ovom trenutku mogu da izaberem prave riječi,  da ne zaplačem, ne samo ja, nego i svi Tvoji, bližnja i daljna rodbina, prijatelji i svi koji su te voleli, poštovali, a posebno Tvoja ćerka Slađana, suprug Stevo i mi Tvoja braća Milorad i Radomir, sa porodicama. Ali danas takve riječi teško pronalazim,možda zato što i bez jedne riječi plačem.

Da te obavijestim draga sestro o Tvojoj i našoj porodici, da malo popričamo,da se dogovorimo šta i kako ćemo bez Tebe dalje. Ja drugačiji govor tebi ne umijem da održim. Moram da ti kažem da su se zadnja dva-tri dana umjesto tebe, Tvoga dragog lika, porodične čvrstine, u Tvoju i naše kuće uselili razni lekovi, perseni, bensendini i drugi da bi nekako fizički preživjeli, ali samo zbog toga da održimo sjećanje na Tvoj dragi lik, milostivu dušu i plemenito srce, koje te je izdalo kad si svima nama bila najpotrebnija. Naročito svojoj Slađani,koju si izvela na put radujući se sa svima nama njenoj fakultetskoj diplomi. Slaćki Tvojoj je najteže, znaš nju, spremala si je za udaju za njenog Ivana, maštala o unučićima. A samo ti je to preostalo, od roditeljske obaveze, jer si je skoro i zaposlila. Baš tu veče kad je Slađana dobila prvu platu, Tvoje plemenito srce nije izdržalo. Zašto joj nisi dopustila da te obraduje poklonom od prve plate, da ti se delićem pažnje oduži za sve ono što si joj podarila, žrtvujući se celog svog života sa svojim suprugom Stevom. Dozvolila si srcu da dobije rat, iako si ga u mnogim bitkama do sada uvek pobeđivala, naročito u onoj na KBC Dedinje prije dvije godine, kada si herojski izdržala operaciju zalistka. A Tvoj Steva, za kog si večito brinula kako će sa svojom kičmom i bolovima u leđima izdržati na poslu, umjesto da Slađanu malo utješi, on isto toliko pati.

Sa nevericom i tugom u srcima ostavila si, tvoju svekrvu i devera

 sa porodicom, svoje 

stričeve i tetke koji su te kao devojčicu odveli u svet iz rodnog 

zavičaja i bili Tvoji drugi roditelji. 

Ponekad sam znao da te prekorim : zašto si baš morala biti tako 

savršena majka, supruga, sestra, 

prijatelj. Zašto si o svima brinula toliko. Naročito si to pokazivala 

za mene u poslednje vreme, 

kako mi je samom u NS, jesam li pronašao posao, boli li  me šta, 

jesam li popio lekove i sl. Nikad nisi 

propustila u razgovoru, da ne upitaš, kako je Milko, kako je Ivana, 

pozdravi ih i poljubi mesto mene. Ta,Tvoja briga je samo delić 

razloga zašto mi je tako teško danas...

A, šta da kažem našem bratu Radomiru, snaji Vesni, Jovani i Mariji...

Skrhani bolom, rone suze, što im, između ostalog ne ispuni obećanje i ne dodje na kafu u nedelju. Kao i svi mi ovde koji te ispraćamo na poslednji počinak, ne veruju da si ih napustila. Znaš li kako se oni osećaju što ih ostavljaš, kad im iz glave ne izlazi sećanje na dobročinstvo koje si im priredila u svom malom domu od dana kad su izbjegli iz Krajine, kad si ih legla na svoj krevet, zajedno sa našom majkom Milkom, a sebi i Stevi postelju pravila na podu. Nije bilo dana da ih nisi čula, vidjela. Zašto ih ne sačeka u subotu, da Te izljube i zahvale na svemu što si učinila za njih..

Želim da Ti kažem, draga sestro Jovanka, da smo ponosni 

što smo te imali i da će sjećanje 

na život sa tobom trajati u nama dok postojimo.

Da ne zaboravim ono najvažnije, za Slađanu ne brini, 

brinućemo se svi zajedno makar 

onoliko koliko si ti nesebično brinula o nama svima. 

Radomir i ja, njeni ujaci je gledamo 

kao u Boga, jer si i Ti gledala nas, svoju braću, na takav način.

Pošto me dobro poznaješ, siguran sam da mi vjeruješ, da se

ni meni previše ne živi. Nekako , nemam ni volje, ni snage da

izdržim da me ostavljaju najdraži.

Ali, Slađana, Milko i Ivana, Jovana i Marija, kao i svi ovde o

kupljeni, tvoji i naši rodjaci i prijatelji mi daju veru i nadu  da istrajem.

Bratska rana je preduboka i nikad neće zarasti.

Ipak i u ovim teškim minutima razmišljam i od tebe tražim odgovor:

Pitam se, što bi ti uradila da si na mom mjestu?

               Ma, znam ja šta bi ti sa ovoga mjesta poručila: ovako jaka tražila bi i nekako našla izlaz za cijelu porodicu. Brisala bi drugima suze, a svoje bi u dubokom bolu krila, jer si znala zaplakati, ponekad, u samoći kad te niko ne vidi. Moram li, a ne znam mogu li, ovaj tvoj amanet i ja sprovesti.

Voljena sestro, nama najbolja, najdraža, jedina, sa najvećim vrlinama koje krase jednu ljudsku veličinu. Znala si savetovati i u tim savetima podviknuti, ukoriti, znala si ponekad biti jako temperamentna, ali uvek pravična i pravdoljubiva.

I što da ti kažem na kraju.

Pozdravi nam naše roditelje, ispričaj im da smo ponosni što smo te imali, a nesrećni što nam odlaziš rano kad nam svima najviše trebaš. Pozdravi nam i Našeg brata Peru za kojim druga polovina naših srca jeca, pozdravi nam stričeve i strine, đedove i babe i sve ostale. I još da te samo zamolim: dolazi nam što češće u snove: onako vedra, grohotom nasmijana kao prava majka, sestra i supruga iz najsrećnijih vremena naše i Tvoje porodice, makar nam zore poslije tih susreta bile jako teške.

Svima koji te danas ispraćaju na poslednji počinak, u ime Tvoje se zahvaljujem.

A Tebi draga sestro,neka je laka ova srpska zemlja i večna Ti slava i hvala.